Domani è il quinto ottobre

Bez obzira šta se desilo nakon njega, realno je jedan od najveličanstvenijih događaja u skorijoj našoj istoriji.

Da je bilo do naroda i njegovih želja, nikad Srbija ne bi skrenula desno kod Albukerkija i završila u Buljincima.

Ali nikad jedan čovek sam ne može da promeni mentalitet naroda za kratko vreme. Ili za tri godine.

I tada je bilo slično, znali su da samo preko jedne liste može da se sruši monstrum. Jedna lista znači kuso i repato, a kada je k&r zaselo na vlast, pokazalo je pravo lice.

Premijera je ubilo zlo, ono iskonsko koje je stalno uz ili u našem narodu. To zlo je i dalje tu, vrv jače nego ikada.

Jbg, smorim se početkom svakog oktobra. Šta god mislili o matorcima, većinom ste u pravu. Ostavili smo vam tešku bulju od države. Ali borili smo se i krvarili tokom devesetih, želeći nešto bolje za nas. Borimo se i krvarimo i danas, za nešto još vrednije, za Luku, Đurđu, Kostu, Minu, Lazara, Vukašina…….

Kad su ovakvi dani bukvalno mi dođe da odglumim Jana Palaha, jebeš mi sve. Ali to bi bilo sebično i previše lako. Ima da se gilja još mnogo. Vidimo se 01.11.

Peti oktobar je za pocetak rodio visepartizam u pravom smislu te reci, znatno esencijalni od Milosevicevog a jos vise od Vucicevog. DS, DSS, G17, SRS, SPS i delimicno SPO su 2000ih bili svaki za sebe jak faktor i sama kombinatorika sastavljanja vlada, raznih pregrupisavanja, koalicija i dogovora je iskljucivala mogucnost da jedan covek bude apsolutni gospodar. Milosevic je ranije uspevao svu moc da zadrzi za sebe jer je kontrolisao SRS i SPO, a Vucic je jos ekstremniji jer to i jeste njegova opsesija i zivotni poziv da sve stranke u opoziciji budu slabe, razbijene i na izmedju 2 i 5 posto. 90e i 2000e su decenije sa izrazito nepovoljnijom geopolitikom po Srbiju i Srbe u odnosu na veci deo Vuciceve vladavine a posebno u odnosu na deo posle 2016. godine. Milosevic je bez saveznika u svetu isao putem konfrontacije sto nizeg intenziteta uz minimalne zrtve, njegova unutrasnja politika je bila losa ali za spoljnu ljudi ne kapiraju razmere objektivnih nepovoljnosti. Isti slucaj je bio i sa Djindjicem, Kostunicom i Tadicem, s tom razlikom da su oni vodili politiku nesukobljavanja i ispunjavanja zahteva uz pokusaj sto manjeg odstupanja od nacionalnih interesa. U tom trojcu najlosije bih kao lidera ocenio Tadica. Djindjic i Kostunica su nas uveli u medjunarodne organizacije, uspostavili kakav takav red i normalnost u odnosu na 90e godine izolacije u kojima je unutar zemlje sve bilo o ruk, ko se kako snadje nalik divljem zapadu. Nije to ni novo u nasoj istoriji, Stojadinovicu i knezu Pavlu nije nista lakse bilo, niti Pasicu i da ne idem dalje u proslost sve do Milosa i Karadjordja. Ono sto je novo a sto je dobrim delom donela medijska pokrivenost to je psihopata sa ludackom propagandom koji iskrivljuje istinu, paralelno sa tim opozicioni mediji izbegavaju da ponude geopoliticki kontekst koji je presudan i onda njegovi botovi misle da je on genije a ovi pre njega debili jer ne razumeju opstu okolnost i medjunarodnu promenu koja je usledila u poslednjih desetak godina a vecina opozicione populacije opet ide u drugu krajnost iz istog razloga nepoimanja geopoliticke dimenzije pa misle da je Vucic centar sveta i da posle njegovog pada nam niko nece traziti ni litijum, ni Kosovo, ni oduzimanje nadleznosti Republike Srpske.

Retko ispravna stvar koju je ovaj narod uradio u poslednjih nekoliko decenija, a ti staviš sliku ovaca. Pa posle zašto nas i dalje jašu radikali posle 30 godina – jer dobar deo naroda deli tvoje informer stavove.