Marko Starčević da Odžaka passa attraverso la tortura per il supporto degli studenti: sono stato picchiato nella stazione di polizia e la mia ispezione si sta chiudendo alla ditta

Jel možemo nekako da pomognemo čoveku? Ima neki broj računa?

>Kako ističe, Vukašina su fizički i psihički maltretirali i pretirali mu da će ga samleti, a **nakon osam i po sati policijske torture, puštaju ga i ne terete ga ni za jedno delo, a iz policije ne dobijaju niti jedan papir koji dokazuje da je Vukašin bio uhapšen.**

>Stajem, otvoram prozor, pitam o čemu se radi, kažu Starčeviću uhapšen si. Nakon toga odlaze u prodavnicu mešovite robe, gde moj sin radi preko omladinske zadruge i hapse i njega. Dete se uplašilo, pitao ih je da li sme da pozove majku, ali mu to nisu dozvolili. **Jedna me inspektorka snimala čitavo vreme dok su mi vezali lisice i trpali me u kola, pitao sam da li je ovo za policijsku arhivu ili za režimske medije. Ona odgovara, „za arhivu“. Međutim, deset minuta posle mog hapšenja snimak je objavljen u svim režimskim medijima** – kaže Starčević.

>Sat vremena nakon Vukašinog privođenja, koje nisu smeli da urade bez prisutstva majke ili advokata, jer **on ima samo 16 godina**, dolaze dva inspektora iz Sombora da skinu video nadzor sa prodavnice.

>Starčević kaže da je **njegova žena tražila nalog ali da ga policajci nisu imali, ali su obećali su da će sačekati dok ga ne dobiju. Ipak, to nisu ispoštovali, nego su kamere i uređaje gde su bili snimci hapšenja maloletnog mladića odmah pokupili i zaplenili.**

>Kako mi je pričao Vukašin, do Rumenke u policijskim kolima je sve bilo okej, no tada u automobil ulazi lice u civilu, inspektor, ali nije pokazao legitimaciju. Kaže da se osećao na alkohol. Seo je nazad na zadnje sedište pored Vukašina, uhvatio ga rukom oko vrata i sarkastično mu rekao, „lepo ćemo se družiti“. Maltretirao ga je u kolima. **Vukašinu se tad vrzma svašta po glavi i on odlučuje da na prvom semaforu, kada auto bude stao, otvori vrata i počne da viče da je kidnapovan. Što je i učinio. Ljudi prolaze, ne obraćaju pažnju, ali jedan čovek prilazi, pita o čemu se radi i jedan od tih policijskih službenika vadi službenu legitimaciju i kaže da su policija** – nastavlja Starčević.

>Vukašin je mislio da se tortura završava nakon dolaska u policijsku stanicu na Bulevaru kralja Petra u Novom Sadu, ali kako priča njegov otac, tad kreće horor.

>**Jedan inspektor u kačketu i sa bradom počinje da ga šamara i da mu govori da će da završi u domu u Kruševcu, da će samlesti i njega i njegovog oca. Drugi inspektor koji je i mene hapsio taj dan, bio je u plavoj majici sećam se, hvata ga sa dve ruke za glavu i udara ga svojom glavom. Zatim ga udaraju sa petama po nožnim prstima. Nisu mu dali da ide u toalet sat vremena, a nakon toga su mu prebacili lisice napred i pod nadzorom inspektora je vršio malu nuždu sve sa lisicama na rukama– opisuje Starčević šta se sve desilo njegovom sinu u stanici.**

>Za to vreme supruga Dragana čeka ispred stanice sa advokatom i tek posle određenog vremena uspeva da uđe unutra. Nakon dolaska majke Vukašin počinje da plače i sve joj je ispričao. **No službenici joj nisu dozvolili da tu prijavi zlostavljanje nego da ode u stanicu u Ulici Pavla Papa.** Zahtevala je i da se pozove Hitna pomoć, što su prvo odbili, ali je na kraju na njeno insistiranje, to ipak učinjeno.

>**Vukašina prevoze u Dečiju bolnicu na pregled, a u izveštaju koji su napisali lekari stoji da je mladić „doveden kolima hitne medicinske pomoći u pratnji majke, da je zadobio višestruke udarce u predelu glave i grudnog koša od strane policijskih službenika, te da nije gubio svest“.**

Da se Srbija kojim slučajem ne nalazi u Evropi, već bi odavno harali karavani smrti kao kod Pinočea. Većina ljudi ovde i dalje nije svesna protiv kolikog zla se mi borimo.

Jel moze nekako da se pomogne coveku